Обележавање Дана школе у тренуцима ванредног стања

15.05.2020.


Многа питања се врте по нашим главама свакодневно. Да ли ћемо успети у нечему, шта ако нешто искрсне? Делује сасвим нормално, можемо рећи да смо ми део једног великог система који се зове свет. Али шта се догоди када један део тог механизма стане и не може да настави даљи рад?

У неким тренуцима чини ми се да су дани једнолични. Почињу Сунцем, заврше се тамом. Имамо своје рутине које се ретко када мењају. Одједном на вестима чујем како сви причају о неком вирусу у Кини. Све више људи тамо обољевају, али ја немам времена да толико размишљам о томе, јер имам своје обавезе. Они су тамо негде далеко од нас, ако је олуја у даљини, можемо да се само надамо да ће нас обићи. Ипак ово није прича са срећним крајем, за сада. Наша мирна барка је узбуркана немирним таласима који доносе лоше вести. Тако ситан и далек вирус је сада већ у Европи. Да не поверујемо како је брзо стигао до нас. Много људских живота је однео до сада и даље скупља колоне наше врсте које шаље на далек пут. Доста мушкараца, жена и деце се муче у болницама, боре се за свој живот. Сада сваки сат, минут и секунда падају као у пешчаном сату, зрно по зрно. Чекамо када ће се огласити црквена звона. Ништа више не живи, само глува тишина. Моје рутине су сада утонуле у дубок сан. Сви смо у својим кућама, слушамо савете оних који знају шта треба радити. Одрекли смо се излажења, комуникације са осталим људима, како би човеков род опстао. Ово звучи као да причам о неком хорор филму. Да ли сте икада размишљали како смо ми та смрт за неке врсте? Ипак нисмо ми једини на овој планети. Колико врста животиња већ не постоји, јер су их људи угрозили, шта је са милионима стабала дрвећа који су изгорели због нас. Замислите колико биљака више не цвета, јер нема чисту воду. Загадили смо воде и ваздух. Водом сада више пливају флаше, него рибе. Колико је нас свесно да ми постојимо због њих? Амазонија су плућа наша, јер да нема тих предивних џунгли и шума, ми не бисмо имали кисеоника. Довели смо нашу Земљу у такав положај да се Северни и Јужни пол топе. Плачу због нас. Само када помислим на оне мале коале које су остале без својег дома због наше непажње. Убијање неких дивних животиња, зарад лепе бунде и украса у кући, постали смо превише себични. То што смо ми најразвијенија врста не даје нам право да уништавамо остале становнике овог света. Ниједна животиња нама није наудила сама, увек је ми изазовемо. Од како ми не излазимо, ови мали становници почињу да живе. После пар десетина година у  Италији су се поново појавили делфини. Биљке могу да удишу чист ваздух, јер нема фабрика и отровних гасова. Јасно је да се природа брани од нас и наших поступака. Сада смо ми мрави који су згажени. Како срне беже од нас у доба лова, тако и ми сада бежимо од вируса и могуће смрти. Веома су се лако замениле улоге. Када је све тек почело, уместо да смо сви помогли далеком народу, ми смо мирно седели у својим фотељама. Не само што смо себични према природи, себични смо и према нашем роду. То много казује о нама и нашој души. Како смо ми секли дрвеће, палили шуме, изливали нафту у реке, тако нас сада смрт покоси једним покретом.

Можда нам се само чини да је планета стала. Није планета стала, него ми. Ја радим оно што ће заштити мене и моју околину. Водим се тиме да се све дешава са неким разлогом.

Пошто су такве околности да не можемо сасвим слободно да се крећемо и неки празници сада добијају другачији сјај, били верски или државни. Нешто веома важно сваком средњошколцу јесте Дан школе. Моја школа сваке годне прославља петнаестог маја овај школски празник. Тада имамо скраћене часове и онда сви одлазимо на приредбу. Поред  дивног програма, у школи се одржава и квиз за све четири године. Квиз је везан за физику, биологију и хемију. Прошле године, имала сам ту част да учествујем у квизу, где смо друг и ја освојили прво место. Додељене су нам сјајне награде. Ове године на жалост није могуће да се одржи фестивал посвећен нашим ученицима, професорима и родитељима. Наравно то не значи да треба заборавити овај датум.

Школа и даље ради, али на мало другачији начин. Сада смо повезани преко рачунара. Имамо групе у којима нам се одржава настава. Часови и даље су садржајни и квалитетни, на томе можемо бити захвални доброј организацији наше предивне школе. План и програм нам се није променио и ништа не пропуштамо. Учење од куће има своје предности и мане. Можемо дуже да спавамо и не морамо да путујемо, али смо одвојени од својих пријатеља, наравно тако је боље и безбедније за нас.

Сигурна сам да ће нас ова даљина заправо спојити. Видимо колико нам неке мале ствари заправо пуно значе. Можда нас нека виша сила опомиње или нам повећава перспективу. Био то мали део овог система или неки већи зупчаник, цела машина престаће са радом, дакле нешто не може без нас, а и ми не можемо без њега. Сваки део је једнако важан да би се машина покренула.

 

Велковски Милица Е22